Код нас, у Србији, за највеће пивске силе сматрају се Немачка, Чешка и, можда, Белгија. Несмотрено се заобилази једна од  земаља која је произвела највише пивских стилова и која је остала доследна неким правим пивима и традиционалном прављењу пива, мислимо на Енглеску.  Најцењенија пива као што су “Porter”, “Stout” и “IPA” изворно су се пила у Лондону.

Сматра се да је пиво у Британији постало популарно са доласком Римљана, а то је било 54. године п.н.е.  У средњем веку је пиво било најтраженије пиће у Енглеској, по неким списима потрошња је била  око 66 галона тј. 250 литара пива по глави становника годишње. Пиво се пило са сваким оброком.

Хмељ, као додатак пиву је познат, али у самом почетку није био често у пиву. Чешће су користили неке друге биљке, којима су “зачињавали” пиво, али те биљке нису имале ефекат који даје хмељ.

Први светски рат је донео неке веће промене (забране, ограничењ и сл.) што се тиче опорезивања пива. Почетак 20. века доноси велику новину – вештачку карбонизацију. Без обзира на све, традиционални начин прављења пива, без вештачке карбонизације и филтрирања пива, задржао се у Енглеској. ‘Cask ALE’ потпуно природан, прави ејл је право пиво (Real Ale), традиционално.

Каск је буре, од дрвета, у коме пиво сазрева. Пиво је само преточено, заједно са квасцем и не карбонизује се. На овакав начин се добијају нефилтрирана, што значи мутна, негазирана, што значи природно газирана – онолико колико сам квасац “успе” да газира пиће. Ова пива имају посебан, пун укус. Нису накнадно “фризирана” ни “замаскирана”. Имају кратак рок употрeбе, те се увек пију свежа. Ово су пива после којих се нећете осећати надувено и непријатно. Са малом количином алкохола, идеална су за оне који не желе да се напију, а желе да попију нешто укусно и здраво.