Србија већ деценијама није монархија, али готово да нема Србина који се не поноси историјом наше последње краљевске породице и изданцима лозе великог вожда Карађорђа. Потврда за то је и најављено венчање принца Ђорђа Карађорђевића (33) и Енглескиње Фелон Рајман Карађорђевић (22). Двоје младих су у браку од прошле године, али ће се данас заветовати и пред Богом, и то у цркви светог Ђорђа на Опленцу, месту које сви потомци вође Првог српског устанка осећају као свој завичај, ма где услед своје судбине рођени и ма где се у свету налазили.

Ово венчање је свуда у свету добило епитет „краљевско“ јер не треба заборавити да су Карађорђевићи кроз историју били и остали повезани крвним везама са многим европским дворовима. Ништа мање интересовање не влада ни у Србији. Очекују се бројне званице из иностранства и из државног врха, које ће се рано овог јутра упутити ка Тополи и даље, ка маузолеју и цркви. На ногама је и Топола. Разумљиво, после Михаила који се баш ту прошле године оженио Љубицом, судбоносно „да“ изрећи ће и старији син вољенога принца Томислава (1919-2000) и принцезе Линде Карађорђевић, унук краља Александра Ујединитеља и праунук Петра Првог Ослободиоца!

А, само тридесетак часова пре овог догађаја о коме ће извештавати комплетна угледна европска штампа, екипа „Вести“ упутила се у потпујно супротном правцу од слободарске Шумадије – у Омољицу, некадашњу централну општину банатске војне крајине, у којој су Срби крајем осамнаестог века неговали искру отпора према турском зулуму и чували језик и старе обичаје усред крутих бечких и пештанских закона.
Ту, у Омољици, захваљујући предусретљивости господина Јовице Божића, успешног пословног човека, али и старог и оданог пријатеља породице блаженопочившег принца Томислава, Ђорђе Карађорђевић је нашао своју оазу којој се враћа и кад долази из Енглеске и из много ближег Београда.

Баш ту, у месту у којем је током своје просветитељске мисије боравио и Вук Караџић, које се дичило електричном централом и биоскопом пре многих већихг места у Србији, принц Ђорђе заједно са Јовицом Божићем започиње и свој пословни подухват у Србији. Њих двојица су, наиме, удруженим снагама основали пивару кратког и упечатљивог имена „Принц“ за које се надају да ће врло брзо постати својеврстан бренд. Верују да ће, кад се споје српска памет, искуство и знање и енглеска технологија и квалитет, златна течност која изађе из ове пиваре брзо прирасти за срце поклоницима добрих пива.

Али, то је за неку другу причу… Овом приликом смо у пивари „Принц“ зато што је принц Ђорђе одабрао да баш у њој почне прославу – момачке вечери.
– Принца слободно можете да питате шта желите. Он је, уверићете се у то, скроман и предусретљив млади човек – причао нам је господин Јовица Божић чим смо прошетали пространим просторијама са постројењима пиваре.

Ђорђе Карађорђевић сваког тренутка треба да стигне са друштвом, његовим најбољим пријатељима из Србије и Енглеске, али и са годину дана млађим братом, принцом Михаилом. Размишљамо да ли је исти као на фотографијама, да ли личи на оца – принца Томислава или, можда има нешто од свог прадеде, у народу омиљеног „чика Пере“… Живо нас занима да ли негде у дубини ока има трунке оног хајдучког сјаја од којег су се тресле ноге и Турцима и Србима… И, посебно, да ли ће нам посветити драгоцено време од једне од својих последњих „слободних“ момачких вечери уочи церемоније на Опленцу.
Та стрепња била је – безразложна.

Међу десетак младих људи, принчевих најбљижих пријатеља који су раздрагано степеницама сишли у пивски подрум, срдачно се поздрављали са свима присутнима и поседали за дугачку софру за којом је већ чекало послужење – хладно и укусно домаће пиво „битер“ и врући, још мало па реш чварци, појавио се и Ђорђе Карађорђевић.

Висок, витак, наш народ би рекао – жилав, насмејан. Очи – топле, дечачки радознале. Господин Божић упознаје нас са њим. Свакоме стисне руку и загледа се у очи. Поклони љубазни осмех.

Спортски обучен, у најици, шортсу и патикама, изгледа као било који други момак у Србији. Да га сретнете на улици никад не бисте помислили да је – плаве крви.
Домаћин Јовица му, док принчеви пријатељи настављају разговор за столом, објашњава – „Вести“ су водећи лист српске дијаспоре. Принц благонаклоно климне главом и одмах, без трунке размишљања пристаје да га одвојимо од друштва и послужења и да неко време проведемо у разговору.
– Најискреније се радујем венчању на Опленцу. Сваки боравак у Србији, али на Опленцу посебно, доживљавам веома емотивно. Срце ми затрепери кад се нађем у том познатом и драгом крајолику. Не само због тога што су за Тополу везани сви Карађорђевићи већ, вероватно и због посебне љубави ка том крају коју је гајио мој отац Томислав. Од мојих и Михаилових дечачких дана преносио је на нас ту љубав, и то више својим радом и делима него речима – каже нам принц Ђорђе.

А, детињство му, као и већини Карађорђевићима, нимало није било лако. Рођен 1984. године у Енглеској, живео је увек негде између Уједињеног Краљевства и Србије.
– Кад год ми пред очима прелете слике из детињства, прво се сетим раздвојености. Ако је уз Михаила и мене била мајка, отац је био далеко. И обратно – скромно прича.
Српски говори веома добро. Тек понекад му „зафали“ нека реч, али застане у разговору, сети је се и настави.

Са Михаилом је, знамо, дуго живео у Београду. У једном малом стану, много касније у једној кући на Сењаку. Обојица су, упоредо са школовањем, радили да би зарадили за живот. Принц Ђорђе је својевремено уписао и Војну академију, касније се посветио дизајну.
Да ли зна да изазива знатижељу код обичних људи, осећа ли њихову благонаклоност, како му је у отаџбини, питамо…
– Свих протеклих година, између боравака у Енглеској и у Србији, имам утисак као да водим дупли живот, али заистга ми нигде није лепше него у отаџбини – одговара Ђорђе. – У свим мојим приватним и пословним плановима је Србија, желим да у њој проводим све више и више времена. Наравно, за то су заслужни и људи које срећем и упознајем. Људи који ме без обзира да ли је време тешко или не редовно очаравају. Зато мислим да је и мој задатак, као што је био и задатак мог оца Томислава, да будем са нашим људима и да им колико год могу помогнем.

У тој мисији коју је добио самим рођењем и презименом које носи, принцу Ђорђу од велике помоћи биће и млада принзеза Фелон. Интересантно је – обоје су спортисти. Као и њихове мајке, које су се упознале и постале присне пријатељице на тренинзима каратеа, и овај пар се овом борилачком вештином бави од малих ногу. Принц Ђорђе је носилац црног појаса, али…
– Фелон је много успешнија – истиче. – Била је првакиња Велике Британије и европска шампионка у каратеу, а основаће и Академију у којој ће подучавати младе – поносан је млади принц.

Њихова прича личи на праву бајку. Годинама су се дружили, заједно тренирали. Фелон је већ признала да се заљубила у принца кад је на његов позив дошла у Србију. Венчали су се 16. јула прошле године, готово у тајности.
– Договорили смо се да све буде веома интимно и без помпе, па смо се одлучили за познато шкотско село Гретна Грин. Међутим, већ тада смо знали да ће наше црквено венчање бити по српским обичајима на Опленцу – готово дечачки стидљиво каже принц Ђорђе.
А, то подразумева да ће принц и принцеза данас у цркви светог Ђорђа изговорити „да“ у – народној ношњи.
У то име, поздравили смо се са младим принцом, пожелели му дуг, леп и децом берићетан брак и оставили га нестрпљивом друштву које га је чекало да са њима, уз српско-енглеско пиво и банатске чварке проведе остатак момачког живота.
Којекуде, нека вам је са срећом, потомче великога Вожда!